Sporazumu Srbija – Kosovo Nedostaje Okončanje Njihovog Sukoba

Nedavnom sporazumu između Kosova i Srbije o normalizaciji ekonomskih odnosa između dve zemlje, koji je postignut posredstvom SAD-a, nedostaje neophodan proces pomirenja, koji bi vodio do potpunog priznanja nezavisnosti Kosova od strane Srbije. Neki elementi sporazuma o ekonomskoj normalizaciji su pozitivni, uključujući i operacionalizaciju mirovnog autoputa i pruge između Prištine i Merdara, deljenje jezera Gazivode/ Ujmani i istraživanje njegove upotrebe kao pouzdanog izvora vode i energije, kao i dobijanje finansijske podrške od Međunarodne američke korporacija za finansijski razvoj i Izvozno-uvozne banke Sjedinjenih Država (EXIM) za gore navedeno. Ovi i drugi projekti će stvoriti mogućnosti za posao za nekoliko hiljada Kosovara i ublažiće neke od ekonomskih poteškoća u zemlji.

Nažalost, sporazum će se pokazati površnim, ne samo zato što ne zahteva od Srbije da prizna Kosovo, u jednom trenutku u budućnosti, već čak ni ne obavezuje Srbiju da se odrekne svoje nelegitimne kampanje povlačenja priznanja protiv Kosova. Činjenica da se Srbija složila da „će se uzdržati od formalnog ili neformalnog zahtevanja od bilo koje nacije ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo [Prištinu] kao nezavisnu državu“, samo su prazna obećanja. Beograd zna da će Rusija uložiti veto na bilo koju rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija o priznanju Kosova, a koji je najbitnije međunarodno telo.

Ono što je takođe uznemirujuće jeste da u sporazumu postoji nekolicina sporednih stvari koje su osmišljene da ojačaju Trampovu reputaciju u njegovoj borbi na izborima, a koje su malo ili nimalo povezane sa sukobom između Srbije i Kosova. To uključuje uzajamno priznanje između Izraela i Kosova, što od Prištine zahteva da otvori svoju ambasadu u Jerusalimu, čemu se EU oštro protivi, slažući se da označi Hezbolah kao terorističku organizaciju. Šta više, pored ovih margina, u sporazumu nema ničeg što već nije bilo u izradi ili što nije u potpunosti dogovoreno pre američkog učešća. Na kraju krajeva, sporazum nije ugovor; bilo koja od zemalja može odustati od njega bez bilo kakvih kazni.

Obično je Tramp fiksiran na ekonomski razvoj kao da je panaceja koja može rešiti sve sukobe, bez obzira na istoriju, psihološku dimenziju (koja i dalje posebno progoni Kosovo) i preovlađujuće kontradiktorno političko okruženje sa kojim žive i nastavljaju da ga prihvataju. Sukob između Izraela i Palestine daje jedan primer. Na Ekonomskom samitu i Bahreinu, dogovoreno je da će Palestinci dobiti veliki ekonomski paket kao deo procesa koji vodi ka miru; međutim, bio je neuspešan jer je ignorisao prethodne i sadašnje ekonomske odnose između dve strane i nije učinio ništa kako bi rešio njihov sukob.

Sukob između Srbije i Kosova je duboko urezan u njihovoj psihi, i dok god bude odsutno istorijsko pomirenje, nijedna količina ekonomske normalizacije neće ublažiti duboko ukorenjeno nepoverenje i njihove osnovne zahteve. Da bi se sukob okončao, mora svakako da postoji proces pomirenja, a ekonomska normalizacija je samo jedan od preduslova da takav proces bude uspešan.

Međutim, proces pomirenja mora biti usredsređen na trajno odricanje Srbije od kampanje za povlačenje priznanja protiv Kosova. Jednostavno obustavljanje takve kampanje na godinu dana, kako je sporazumom predviđeno, pokazuje odsustvo posvećenosti Srbije da prizna Kosovo sada ili bilo kada ubuduće.

Premijer Kosova Hoti je napravio užasnu grešku što ovaj uslov nije učinio preduslovom za bilo koji sporazum sa Srbijom. I zaista, koja je poenta razvijanja ekonomskih odnosa, kada Srbija može ponovo nastaviti sa svojom kampanjom povlačenje priznanja? Hotijev neuspeh da insistira na ovom zahtevu, ruga se celom sporazumu, koji Srbiji donosi ekonomsku korist, a od nje ne zahteva nikakvo obavezivanje (od ključne bitnosti za pomirenje i izgradnju poverenja) da okonča svoju zlokobnu kampanju. Ekonomska normalizacija, treba da se tretira samo kao prvi korak u procesu pomirenja koji mora biti zasnovan na sledećem, kako bi se došlo do uzajamnog priznanja:

Prvo: Ljudima i robi treba omogućiti slobodno kretanje preko granice, u oba pravca, kako bi se povećala interakcija između ljudi, što bi postepeno pomoglo zaceljenju rana i negovanju uzajamnog poverenja. Srbi koji su s prezirom gledali na kosovske Albance, moraju se preorijentisati na novu realnost. Jednako tretiranje njihovih suseda ključno je za pomirenje, posebno jer je Srbija veća, imućnija i vojno superiornija od Kosova. Kosovo ne može pregovarati dok kod je u poziciji slabosti i činiti bilo kakve značajne ustupke, bez negodovanja javnosti.

Drugo: Sporazum o slobodnoj trgovini od vitalnog je značaja ne samo za proširenje i poboljšanje odnosa od kojih obe strane mogu imati velike koristi, već za maksimalizaciju efikasnosti i proizvodnje predmeta jedinstveno dizajniranih za izvoz u drugu zemlju. Šta više, bez tarifa na svu uvoznu robu, ona će postati pristupačnija i imaće veću potražnju. Uvođenje tarife od 100 procenata na srpsku robu uvezenu na Kosovo, koja je u međuvremenu ukinuta, pruža užasno iskustvo iz kojeg bi obe države trebale izvući poučnu lekciju.

Treće: Srbija mora da prizna i prihvati odgovornost za ratne zločine koje je počinila protiv Kosova tokom rata 1999. godine. Bez takvog priznanja ne može se održati nikakva ekonomska normalizacija ili bilo koja druga interakcija na bilo kom društveno-političkom nivou. Srpska zverstva i užas koji su kosovski Albanci preživeli tokom rata neće nestati samo zbog ekonomske normalizacije. Srbija treba da se ugleda na Nemačku. Da Nemačka nije priznala zločine protiv čovečnosti učinjene tokom Drugog svetskog rata, nikada ne bi uspela da ukloni stravičnu istorijsku mrlju, a kamoli da se integriše u evropsku zajednicu i postane jedan od najviših lidera EU.

Četvrto: EU posmatrači moraju biti uključeni u proces „lociranja i identifikovanja ostataka nestalih lica… i identifikovanja i sprovođenja dugoročnih i trajnih rešenja za izbeglice i interno raseljena lica“, kako je predviđeno sporazumom da bi se obezbedilo rešavanje ove dugotrajne i bolne ratne rane, što je od suštinske važnosti za pomirenje. Srbija je u prošlosti bila suzdržana u tom pogledu, plašeći se da će otkrivanje masovnih grobnica pružiti dodatni dokaz da je zapravo počinila ratne zločine velikih razmera. Nadzor je neophodan kako bi se osiguralo da prošlost bude otkrivena i da rane mogu početi da zarastaju.

Peto: Nakon ovog procesa, Srbija se mora obavezati da će priznati Kosovo kao nezavisnu državu u roku od tri do četiri godine, tokom kojih bi mnoga sukobljena pitanja trebalo rešiti direktnim pregovorima. Kada bi pregovori bili u ćorsokaku, EU bi posredovala u svakom neslaganju, posebno zato što obe zemlje žele da se integrišu u EU. Okončanje njihovog sukoba uz doprinos EU pomoglo bi olakšavanju sporazuma, što je preduslov za integraciju.

Konačno, Srbija mora prihvatiti nepovratnu realnost da je Kosovo nezavisna država i da ne može ništa učiniti da promeni tu realnost. Više od 110 država je priznalo Kosovo, uključujući i SAD i većinu zemalja članica EU. Vreme je da Beograd prestane da sanja o Kosovu kao da je još uvek, ili da može da se povrati, kao jedna od njegovih pokrajina.

Srbija, kao i Kosovo, ipak veoma dobro zna da su njena buduća sigurnost i prosperitet u EU. Stupanje u dobronamerne pregovore o rešavanju njihovih sukoba s ciljem postizanja uzajamnog priznavanja otvoriće novi horizont za obe zemlje, gde će one moći da rastu i cvetaju i gde će mladim generacijama pružati budućnost punu nade, umesto da bude zarobljena u prošlosti.